субота, 3. март 2012.

ПОГИБИЈА РАДОИЦЕ ВОЈИНОВИЋА ОД НИКШИЋА КОМИТСКОГ ХАРАМБАШЕ



(одломак)



Подиже се чета из Никшића

Под командом Фрање Ферјанчића.

То небјегу Турци агалири,

Но све љути Њемци и Маџари.

Пошла чета да комите хвата

Ал' не бише војничкога бата,

Отидоше Никшићском равницом

А отоле водом грачаницом.

На дно Жупе ђе почињу села

Ту је чета у заклонак сјела,

Пушке мажу ноге одмарају

О злу мисле и разговарају.

Разматрају шуме и потоке

Док ево ти једне Црногорке

Иде млада од Никшића града

Е каква је стотину јој јада?

Дивна стаса а бијела врата

Има осам у хајдуке брата!

А кад тражи кроз планину браћу

До земље јој ноге не доваћу,

Како краче када Срна скаче

Родом бјеше од куће крваве.

Замотала косе око главе

А по коси црни вео носи

За слободом и Српскијем родом

Вјеђе црне, очи грахорасте

А нешто јој у њедрима расте,

Није вила да јој расту крила

Него дојке педиван ћевојке.

Уз прси јој везана ошвица

А под грлом сребрна кошчица

По кошуљ од танка ђенара

Црногорска ћеисија стара

Све сукнени скерлет од оваца

Од, танкије ручније конаца

А опанци од волујске коже

Сој ђевојка љепша бит неможе.

Згодна као нагоркиња вила

А узочас испрошена била,

За хајдука Вујовић Благоту

Али све је спорно у животу!

Она данас за другога оде

Сад ће црни свати да је воде.

Од швабе се бои ко од змије

Због хајдучке тајне коју крије,

Јер су код ње хајдучки превоји

У њедрима ће јој срце стоји,

Упућене од њина крвника

Од доктора Мартиновић Ника.

Док угрезну у љуту засједу

Ђе ће вуци јагње да изједу!

Ту западе у крвничке руке

Феранчић је удара на муке,

Подноси јој пушку под вилицу

И нељуцки тутњи на Милицу,

Окле идеш и чија си кажи?

И исправу грађанску покажи

Но каки јој помогоше врази

Нити стрекну нит се пренерази,

Но зликовцу поче да говори:

Ка у гори кад поток жубори

Мене ваша не требује карта

Док је мене осам моих брата.

Мене нико не смије такнути

Што му неће на јаде сванути.

Лако ти је тутњет на Милицу

Но смијеш ли чекат Радоицу?

Па ти њега на мегдан позови,

Ка што раде прави витезови,

А крит нећу родитеља мога

Ја сам шћерка Луке Поповога.

Мајка ми је од Павићевића

Искрај Спужа из Бјелопавлића,

Која роди осам својих тића

Осам сина све Војиновића,

И девету мене јединицу

Која слушам брата Радоицу.

А ти пази бечки најамниче

Куд ја идем шта се тебе тиче?

Знаш ли да је ово земља наша?

Колико је позобала паша

И турскије бегова и ага

Докле српска побиједи снага

Све то прође ка црно прољеће

Па ни ваше дуго бити неће.

Још ђевојка шћаше да их бручи

Ферјанчић се на крају одлучи,

Пет метака у прси јој сручи

И ту жупску нагоркињу уби

И зато ће главу да изгуби,

Јер се чета придесила тада

Код старога Моракова града,

И стигоше чету Ферјанчића

Под бијеле куле Николића.

За три сата борба се водила

Док се Жупа у дим претворила

И послије борбе и поклања

Заробише Ферјанчића Фрања.

Капетан их отиде молити

Немојте ме убити комити

Благо за ме можете добити

Али њему Војиновић каже:

Све ти Бечко благо не помаже,

Што ми сестру не поштеђе моју,

Да ја спасем русу главу твоју.

Помишљају на свашто јунаци

Жао ни те што си један мајцн!

Ту погибе крвави убица

Сва је Жупа његова гробница.

За два дана и за ноћи двије

У Никшић се за то знало није

Јер дохита једно Црногорче

Телефонску пругу те пресјече,

То бијаше соко сива тица

Јањушевић Божо Копривица

С лаза села изнад Озринића

Од малога братства Головића.

Кад крв жупске обоји Богазе

Сад почеше даве да долазе

У Никшића бијелога града

Са Швапскијех кула и посада:

,,Пред Обрстом гологлави ћуте

Оптужују Црногорце љуте

„Хај помагај драги господаре

Црногорци кроз нас таламаре

Отимљу нам куле и станице

С нас живијег свлаче кабанице

Жижић хвата официре живе

И вјеша их ни дужне ни криве,

Па Марковић Божо Малоцуца

Дана нема кад на нас не пуца

Још од доба Балканскога рата

Нити оре нит волове хвата

Но о Пушци и јунаштву ради

Каурин је убили га јади.

Станко Сабак из Драговољића

Учесник је смрти Ферјанчића

Њега треба жива одријети

И главу му у Беч понијети

Нека виде бечки готовани

"Каке звјерке Црна Гора храни

Па из Жупе Мушикић Јагоша

Што је давно у хајдуке поша

У Ханове мрко вино пије

С нашијем се патролама бије

Ал му дужни остали нијесмо

Бијеле му овце плијенисмо

Убисмо му брата код оваца

Порад њега и Црногораца

Па што има хајдук од Никшића

Од јуначке куће Божовића

То је злица Божовић Обрене

Који држи друме затворене

Три пут нам је бјежао из руку

Ко шта може планинскоме Вуку?

Два Јакића Јован и Матије

Ријетко је јунака такије

С њима злица Чупићу Грујица

Харамбаша Змајевићу Владо

И Барјактар Кнежевићу Мидо

Око себе скупљају комите

Око Таре воде валовите

Побише иам војску на логору

У тврдоме Кланцу Пиликтору.

Ђоко Бурић и два Николића

Не даду нам изаћ из Никшића

Затворили Дугу и пресјеку

И мостове на Зету ријеку.

Па Вујовић Благоту и Маја

Били смо се с њима код Благаја

И код Дрине воде гласовите

Куда дижу рају у комите.

Па шта ради Дуловић Тодоре

Морачанин изнад Светигоре

Од ријеке Лима до на море

Свуд нас гони Дуловић Тодоре

А јест јунак какав бити море.

Па из дуге Вујичић Спасоја

То је љута гуја из присоја

Момче младо али соко сиви

Он с вуцима у пећине живи

Али јунак ,да се чоек диви.

Гардашевић Јован са Убала

Мајчина га храна огубала

Прећи не да преко Лигунара

А у чете иде до Мостара

Па два Вида из Бјелопавлића

Ђуровића и Павићевића

Све друмове држе до Никшића

И пипера Вука Стојовића

И два брата два Распоповића

Петар Дакић у планини Пиви

Ка одметник на крајини живи

Харач неда цара не признаје

И јаде нам велике задаје

Па игуман Гломазићу Јевто

Свему било црно и проклето

Под оружјем служи летурђије

Чете води против Аустрије

Никчевић Иво са Будоша

На крваву пандурицу доша

И крваво братство Никчевића

Држе шанце на врата Никшића

А шта да ти набрајамо више

Ко имена њина да опише

Свуд их има ка на гори листа

Међу њима има комуниста

То је наша срамота и брука

Да страдамо од шаке хајдука

Ферјанчића десну нашу руку

Жупска звјерад по јамама вуку

Ми без вашег неможемо знања

Осветити Ферјанчића Фрања

Да тражимо његова крвника

Ферјанчића у мајке јединка

Кад разуми Босанац сиједи

Мудар чоек ал се наиједи

Па он другу нареди Крајцугу:

Чуј Крајцуже јуначе и друже

Видиш како Црногорце туже

Три пут смо им слали амнестије

Ал шта знаду из горе бестије

Да се закон од нужде мијења

Ал то за њих нешта не пријења

Него прави звјерства и глупости

Иди тражи Феранчића кости

Немој штеђет ни права ни крива

Док ухватиш Радоицу жива.. .

Онда Крајцуг силну војску диже

Близу жупе прије зоре стиже.

И нагази на грдну лешину

Ферјанчића војног старјешину.

Сагна с њега птице и лисице

Што му дивно нагрдише лице.

Даље једну нагазише стару

Јадну стару Војиновић Мару,

Те је Крајцуг на ријеци Мачку

Своју смјелост показа јуначку,

Уби бабу и у воду баци

Зар то раде људи и јунаци?

Докле неко каза испријека

Срамота га била довијека.

Да болује хајдук Радоица

На њему је Шпањолска грозница

Те је Крајцуг у минуту томе

С војском доша мјесту жељеноме.

Но к пећини кад је прилазио,

Клетан их је Ђогат опазио,

Копа, вришти заклали га вуци

Но се јаду сјетише хајдуци.

Побише се Швабе и комити

Без муке се неће раздвојити,

Радоица доби ране двије

Пребише му ноге обадвије.

Па подасе двије бомбе баци

Тако раде људи и јунаци,

Ал га Клете издадоше бомбе

Жа им бјеше да витеза здробе.

Па кликује рањен Радоица

Ко је овђе швапска поглавица,

Празна ми је пушка у шакама

А умирем рањен на мукама.

Сину Крајцуг на рањена вука

Пуче пушка горскога хајдука

Те швапскога гађа команданта

С њим затвори од пећине врата.

Ту погибе витез Радоица

Оста пуста гора Прекорница

И још Милош Војиновић с њиме

Да им никад не умире име,

Упуштише Мушикић Јагоша

Те је рањен на Ђогину проша

У Штитово вучју постојбину

Како прође како не погину?

И Милован Ђуричковић с њиме

Јуначина и познато име

И на себи изнијеше рана

Колико је у мјесецу дана.

А колико мртвих Шваба има

Знаду они што су били с њима

Швабе стигли до Војиновића

Нањ нађоше пушку Ферјанчића.

Коју скиде са жива Ђетића

Под бијеле куле Николића.




2 коментара:

  1. Ова пјесма није истинита.Права истина о погибији Фрања Ферјанчића је опјевана у пјесми ЈУНАЧКА ПОГИБИЈА РАДОВАНА ПЕКОВИЋА И СМРТ НАРОДНОГ ЗЛИКОВЦА ФРАЊА ФЕРЈАНЧИЋА .Коју је опјевао епски пјесник Љубо Зековић 1931. Касније је Радован Бећировић препјевао пјесму из непознатог разлога И одузео све заслуге које је направио Радован Пековић то јест мој Прађед Који је био наредник комитског покрета у Жупи. И који је био рањен у битци са Фрањовом четом. По наредби Радовановој Фрањо је убијен. За ово причу постоји доста доказа како писаних тако и усмених казивања старих Жупљана.

    ОдговориИзбриши